January 10th, 2016

berlin

Едуард Лимонов // "Нови Стандард", 7 јануар 2016

.
перевод статьи из "Свободной прессы" -- ГОТОВЬТЕСЬ К ПОГРОМАМ, ГЛУПЫЕ НЕМЦЫ! -- на сербский язык



СПРЕМИТЕ СЕ ЗА ПОГРОМЕ, ГЛУПИ НЕМЦИ!

Немци, ваш положај толико је очајан да ваши ветерани сад ваде старо ордење и пожутеле новине, и лију сузе над старим фотографијама.

Неко време сам се колебао како да насловим овај чланак. Моји фаворити су били: Келнски ужас за девојке и Има ли у Немачкој довољно затвора за све мигранте? Размисливши, ипак сам изабрао наслов са погромима — звучи злокобно, као што и треба у овом случају. Погроми ће највероватније уследити. Дајући такав наслов, прочитао сам чланак и пожелео да му дам нови — Вукови и овце, али ипак нисам. Нека буду «погроми», на крају крајева, све иде ка томе.

Ево суштине:

Првог јануара на улицама Келна око стотину немачких жена напале су избеглице мигранти у близини локалне железничке станице, поред катедрале — традиционалног места дочека Нове године у овом старом немачком граду. Избеглице, млади људи, од тинејџера па навише, како извештавају медији: «окружили су девојке, малтретирали их, кидали им одећу и пљачкали их».

Ово је стерилно немачко препричавање. Уствари, већ постоји неколико изјава о силовању, и врло често не сасвим обичне ствари као: «хватали за полне органе».

Замислите мигранте, црнооке, тамнопуте, распаљене алкохолом, који као вукови опкољавају плавокосе немачке госпођице и цепају им одећу. И нигде наоколо ни једног јединог ветерана, вермахтовског стрелца са оружјем. Полиција је саопштила да се ништа није чуло од буке петарди, а од дима се ништа није видело.

Дистанца дужа од испружене руке

«Зелена» градоначелница Келна Хенријета Рекер, у потпуно перверзној логици «зелених», ових дана саветује Немице (цитирам по магазину Der Spiеgel): «Увек постоји могућност да се одржи одређена дистанца, већа од дужине испружене руке. И властитом иницијативом не тражите зближавање са непознатим особама, с којима немате однос поверења».

И још «зелена» градоначелница саветује: «држите се у групама, не делите се ни у свечаном расположењу».

Замислимо још једном оно што се догодило у Келну 1. јануара. Према изјавама очевидаца, у спровођењу тог ужаса над немачким фројлајн учествовало је око хиљаду миграната. Опколили су жртве, напали их. Ово је јануар, зима, немачке фројлајн нису обучене у провокативне шорцеве из којих испадају задњице, него у зимску гардеробу. Да би стигли до тела, неопходно је да поцепају капут, хаљину и тако даље. Укратко, тамо се дешавала тиха језа.

Због поменуте изјаве Хенријету Рекер требало би одмах уклонити са положаја градоначелнице града Келна. Њу је осудио министар правде Немачке Маас, истина не у судници, него на његовом микроблогу: «Нису одговорне жене, већ преступници».

Одлично, министре, али градоначелница није смењена, починиоци нису пронађени и ухапшени. Уствари, полиција је морала да пуца у мигранте, који су се претворили у криминалце.

«Растојање испружене руке? Па онда то више није моја земља...», написао је на свом микроблогу корисник Riffmaster.

У ћелији норвешког затвора од једног до другог зида нервозно хода Брејвик, и мрмља: «Ја сам вам говорио… ја сам вас упозоравао. Рекао сам вам, а нисте ме слушали, нисте разумели моју поруку. А рекао сам вам...»

И тако, у Келну је 1. јануара на отвореном простору одигран комад Вукови и овце, где су вукови млади мигранти, а овце беле немачке госпођице.

Као резултат смо добили злокобну илустрацију садашње очито већ непоправљиве трагедије. У државу су пустили око милион туђих, дивљих ватрених људи, вукова са узаврелом крвљу, и дали им прилику да шетају међу овцама. Првог јануара, успаљени алкохолом, они су показали своју праву природу, сурову, криминалну, пожудну, могло би се рећи «зверску», али уз ризик да увредите животиње.

Млади, јаки агресивни дезертери

У земљу у којој старац са огорченим криком трчи за тобом ако си парче папира бацио поред канте за ђубре — стигли су вукови. Да ли је онда чудно што они пружају шапе према вашим женама, и с њих «кидају одећу»?

А шта сте ви очекивали?

До вас су се пробили себичњаци и дезертери, побегли из својих ратова; уместо да бране своју земљу, нагрнули су у туђу, угојену…

Шта се друго могло очекивати?

Хероји и жртве остале су тамо. Хероји треба да изврше подвиг ослобођења своје земље, они су тамо. Жртве — или су већ пале или су толико исцрпљене да нигде не могу побећи.

Код вас су стигли млади, јаки, предузмљиви, агресивни дезертери.

Немци, спремите се за немачке погроме! Уништаваће вас.

Па или ћете сазрети и очврснути у тој борби не на живот него на смрт, и надљудским напорима отерати вукове из ваше земље, или ће вас прегазити и ваше жене пустити у промет.

То је страшна истина.

У Келну је одигран само први чин немачке националне трагедије.

Ваш положај је очајан.

Такав да ваши ветерани сад ваде старо ордење и пожутеле новине, и лију сузе над старим фотографијама.

Превео Ж. Никчевић
.
berlin

Несколько пропущенных переводов на сербский язык с сайта "Нови Стандард"...

.


Едуард Лимонов // "Нови Стандард", 28 јун 2014

перевод статьи из «Свободной прессы» — ГОТОВЬТЕ БЕЛЫЕ ТАПКИ! — на сербский язык

ПРИПРЕМИТЕ БЕЛЕ ПАПУЧЕ!

Зашто се устанак на Југоистоку Украјине не допада ни кијевској хунти ни московским либералима.

Зашто се кијевској хунти трагично не допада чињеница да су Игор Стрелков и друштво већ рецнули део њихове маште и прете да узму још више — то је јасно. Они, страдалници Велике Украјине, негодују и реагују тенковском, артиљеријском и авиационом злобом. Каква Велика Украјина кад је Крим пожурио да побегне у Русију, источне области прогласиле независност, а Харков и Одесу држе само терором? Није то Велика Украјина!

А неопходна је управо Велика, ни више ни мање, као што су завештали либерални оци-оснивачи, који су почетком 20. века смислили украјинску државност на територији Пољске. И два пута покушали да је остваре уз помоћ немачких бајонета, 1918. и 1941. године.

Московским либералима, међутим, непријатно је што су Пушилини и Стрелкови, за које се не зна откуда су пристигли, који се никада нису појавили на таласима Ехо Москве, и никада ништа нису објавили у The New Times-у, у Јежу, па чак ни у Новој Газети, изненада изашли на сцену светске историје, са оружјем у рукама.

А њима, либералима, тако паметним, са наочарима, нафилованим европским знањима, познаваоцима страних речи, преостаје само да мирно стоје по страни. И прате како се ствара Историја, не по правилима, него против њих, и, замислите само — без учешћа либералне интелигенције! Уз помоћ старих аутомата АК.

Заиста, на територији ДНР и ЛНР не примећују се жреци чистог знања, и новим републикама због тога можемо само честитати, јер је то Божји дар.

Патриотска Русија, која се није помирила са поразом из 1993, послала је устаничкој Украјини један број храбрих младића. Сјајан је пример — Саша Бородај. Али нове републике у огромној већини штите локални ентузијасти, једноставни и у тој моћној једноставности величанствени.

Московски либерали, који дуго година одричу постојање народа као таквог, са одвратношћу прате шта се дешава у Донбасу. Тај устанак разбија у прах и пепео све њихове теорије да је народ неспособан да у Историји учествује сопственим снагама, без Нових Тајмсова и Нових Газета.

А народ успева да се снађе, и, као што видимо — то у нашем руско-украјинском, украјинско-руском народу постоји на генетском нивоу, и све више подсећа на пугачовски стил.

«Ми ћемо врло брзо протерати укро-нацисте и с предгорја Саур-Могила, и с других места. Спремајте беле папуче», написао је недавно Фјодор Березин, заменик Игора Стрелкова. «Спремајте беле папуче!», опојно звучи, зар не?

Одличан стил, једноставан, озбиљан и разумљив (није то постмодернизам). Таквим језиком писао је своја чаробна писма Јемељан Иванич Пугачов, позивајући све незадовољне (и «мухамеданце», узгред речено, као прекор данашњим етнонационалистима): «не само мајора, него — ако га спазиш, убиј и капетана».

Укратко, предивна пугачовштина допире до нас из правца «самопроглашених» република Донбаса. Чују то добро и мери, и пери, и сери — с обе стране руско-украјинске границе.

Да, јасно је зашто су московски либерали љути; они у том једноставном народном покрету не могу учествовати априори. Они деценијама проповедају да народ одвратно смрди, да су то обичне ништарије и бедници, људи који не умеју да направе сопствени бизнис.

(Господе, како је добро што московски либерали нигде не могу да се «присуседе». За сада. Када нестане опасност, могу они добежати, да би украли власт.)

И Владимир Владимирович Путин опрезно гледа на устанички Донбас зато што се плаши да ће се на територију Русије пренети прелепо узбуђење под називом «пугачовштина».

Дакле, међу становницима Русије увек постоје стотине непознатих Стрелкова, Пушилина и Бородаја. И у право време они ће испунити свој историјски дуг.

А тада ће многима бити потребне беле папуче*, биле оне припремљене или не.

Напомена преводиоца: * Беле папуче — симбол одласка у царство небеско; припрема за Божји суд.

Превод Желидраг Никчевић


Collapse )
.
berlin

подготовил Алим Турсинбаев // "Royal Cheese", 5 января 2016 года

.


РОДНАЯ РЕЧЬ: ЭДУАРД ЛИМОНОВ

Брутальный интеллектуал и опасный эстет, он из последних сил пытается влить струю молодой крови в дряхлеющую прозу.

Эдуард Вениаминович Лимонов – безусловный классик современной русской литературы. Брутальный интеллектуал и опасный эстет, он из последних сил пытается влить струю молодой крови в дряхлеющую прозу и поэзию молодых российских авторов, ежеминутно подтверждая, что Демиург – понятие вселенского масштаба.



  • По моим наблюдениям, красота — это излишество, и она обычно дается вместе с другими излишествами: с роковой трагичностью, с вечной неудовлетворенностью, со страстным характером, с алкоголизмом, ну и с нимфоманией.

  • Они [русские женщины] самые требовательные и самые бесцеремонные. Не удовлетворишь ее — она тебе и бросит правду, а не станет бояться тебя обидеть.

  • В наше время крупный план подзабыт и немоден. Человек и его лицо исчезли в массах. Современные фильмы бездарны, потому что они не разглядывают лиц.

  • В обычной жизни происходит немало любовных трагедий, достойных высокого стиля Шекспира, но их некому заметить и записать. Обыватель плохо помнит себя.

  • Первый признак неудачного и болезненного развития — это когда юношеские фотографии человека остаются его лучшими фотографиями.

  • Подавляющее большинство российских граждан привязаны к месту жительства, как каторжники в старые времена к чугунному ядру, квартирой. Купил, и уж человека из его норы выносят только ногами вперед.

  • Когда долго живешь на свете, то забываешь сам себя.

  • Великие женщины — те, что сумели присоединиться к истории, найдя великого мужчину.

  • Высшая красота и прелесть дочерей человеческих проявляется в их подростковом состоянии и держится недолго.

  • Жизнь есть конфликт. Нет конфликта лишь на кладбище

  • Из провинциальных городов уезжают целыми поколениями. Городки эти остаются позади либо ненавистными, либо обожаемыми солнечными снами детства. В которое возвращаешься в снах, но никогда — наяву.

  • Лучше не видеть в конце жизни тех, кого вы прежде любили. Особенно остерегайтесь женщин из вашего прошлого, они все будут иметь крайне деструктивный вид.

  • Книги можно сравнить с кирпичами, из которых человечество взялось строить Вавилонскую башню.

  • Божественное искусство фотографии (божественное потому, что останавливает время) неустанно и ежедневно мифологизирует мечты современного человека о себе.

  • Профанировать святость — высшее наслаждение!

  • Реклама всегда тоталитарна и угрожает, даже если навязывает образы ангелочков, призванных продать вам сны.

  • И мировое сообщество, и общество каждой страны зависит от рекламы и живет ею.

  • Интернет — не первая технология, которую демонизируют. И радио, и телевидение в свое время вызывали такую же истерию.

  • Трудно понять предназначение того или иного человека, то есть зачем люди живут. Видимо, незачем — некую цель имеет все человечество, а отдельные личности бесцельны.

  • Тамплиеров обвиняли в том, что орден практиковал педерастию. Это же обвинение, замечу, появляется всякий раз, когда мужское объединение подозревается в ереси против общественных идеалов своего времени.

.